Једна од најстаријих сачуваних кућа у Бољевцу јесте породична кућа истакнутог бољевачког трговца  Добросава Петровића, учесника у Тимочкој буни и сенатора између два рата.

Приземна кућа, у основи квадратног облика са кровом на четири воде, зидана је од опеке па малтерисана.

Фасадно платно изразите симетричности, према улици Драгише Петровића, најрепрезентативније је урађено. Зграда је подељена хоризонталним венцима на неколико делова и то: благи подножни венац који одваја стопу од спрата, нешто израженији  парапетни венац, још један благи венац који одваја спрат од таванског простора и, на крају, ободни – кровни венац, који затвара грађевину, највише је истурен. Вертикално, фасада је подељена трима плитким пиластрима који полазе од подножног  и завршавају се испод ободног венца. Прозори су правоугаоног облика и надвишени су троугластим тимпанонима.

Унутрашњост куће издељена је на шест одаја (3 веће и 3 мање просторије). Једна подрумска просторија налази се са доње стране куће, укопана у земљу.

Грађевина је у лошем стању, посебно је, падавинама, оштећена  фасада због пропадања крова, али су и подрумске просторије угрожене подземним и атмосферским водама.

Кућа је у приватном власништву,  налази се у улици Драгише Петровића број 21.  и заштићена је Законом на основу Одлуке о проглашењу за културно добро СО Бољевац број 633-495/80-07 од 15. маја 1980. године.

Према досадашњим истраживањима, највеће војно насеље из античког  периода, на овој територији,  био је ''Латински град'' или Велико градиште, северозападно од Јабланице. Град се налазио на брду између Радовањске реке и њене притоке Средње реке, на висини од око 500 метара и био је заштићен градским зидинама. Остаци бедема пружају се од подножја до врха, на чијем платоу се разликују рушевине куле. У северозападном делу подножја виде се остаци доњег града до кога је водио пут пробијен кроз стену. 

Највероватније да је овај град касније био средиште Црне Реке у 14. и 15. веку и да је подигнут на темељима римског утврђења што сведоче нађене античке опеке. Предање о турском освајању града и покољу збега (Милан Ђ. Милићевић) потврђују тамо нађена ђулад. У близини овог сасвиом неиспитаног града налази се црквиште Светог Јована, а неколико километара даље је манастир Крепичевац.

Овај археолошки локалитет проглашен је за културно добро на основу Одлуке СО Бољевац, број 633-495/80-07 од 15. маја 1980. године.

Стари камени споменик ''Васкрс свете Тројице'' налази се у Сумраковцу недалеко од сеоске школе. Овај запис, у облику каменог крста, подигнут је 1830. године и посвећен је Сумраковчанима страдалим у епидемији куге која се ширила  те 1830. године. Испод уклесаног крста на запису се налазе и имена страдалих од куге.

Овај запис спада у прву категорију споменика културе и заштићен је на основу Одлуке о проглашењу за културно добро СО Бољевац, бр. 633-490/80-07 од 15. маја 1980. године.

Зграда старе општине у Кривом Виру зидана је око 1840. године и грађена је по пројекту Министарства грађевина Србије у Београду.  Реч је о приземној грађевини правоугаоног облика у основи, и изузетно масивних зидова. Зидана је од ломљеног камена и облутака, па облепљена блатом. Покривена је ћерамидом, а под је урађен од набоја.

У овој згради било је седиште Општине кривовирске, а 1883. овде су започеле припреме за Тимочку буну.

Овај споменик културе заштићен је Законом на основу Одлуке о проглашењу за културно добро СО Бољевац, бр. 633-489/80-07 од 15. маја 1980. године.

Стара школа у Јабланици, поред школе у Лукову, једина је сачувана стара школа у овом крају, грађена седамдесетих година 19. века. Зидана је од масивног камена и опеке и у  њој су биле смештене две учионице и стан за учитеља. Зграда је служила сврси до 1922. године када је у Јабланици саграђена нова школска зграда.

Зграда је реновирана и адаптирана крајем 20. века и приведена новој намени. Данас је то сеоски дом културе намењен културним манифестацијама и народним весељима.

Зграда старе основне школе у Јабланици је споменик културе прве категорије, а на основу Одлуке о проглашењу за културно добро СО Бољевац, бр. 633-493/80-07 од 15. маја 1980. године.

Црква Свете Богородице манастира Крепичевац налази се неколико километара северно од Јабланице. Крепичевац је подигнут највероватније на темељима претходне цркве. Не зна се време изградње,  а манастир се први пут  помиње у збирном турском попису 1531-1535. Обнављан је у више наврата и то 1679. године, затим 1761. године откада највероватније датира и живопис цркве, затим почетком  19. века и последњи пут 1895. Године.

Црква манастира Крепичевац је омања грађевина са тролисном основом, грађена под утицајем моравске школе. Саграђена је у облику триконхоса, без куполе је, са малим олтарским простором и малим нартексом. Олтарска апсида и певничке апсиде су споља полукружне. Црква је зидана је од  камена, па омалтерисана.

Живопис цркве је највероватније из времена друге обнове цркве (1761), а преовлађују портрети светаца, светих ратника, као и композиције из живота Христовог. Посебно је успела ктиторска композиција (северни зид припрате), затим композиције ''Сахрана монаха'' (јужни зид наоса), ''Деизис''(изнад улаза у наос из припрате). На зиданом иконостасу преовлађују портрети светаца.

Ктиторска композиција је добро очувана и на њој су приказани: ктитор Георгије са макетом цркве, његова жена Зора и син Манојло.''Судећи по скупоценим оделима на портретисаним личностима, ктитор је био истакнут и богат локални господар... Стилске особености ктиторовог портрета, као и чланова његове породице, показују да је у питању сликарство које је израсло на старим српским уметничким традицијама. Ктиторска композиција једна је од најкаснијих у српском средњовековном фрескосликарству...''

Крепичевац је проглашен културним добром  на основу Одлуке о заштити Завода за заштиту споменика културе Ниш, број 2. јуна 1967. године.

Црква Светог Николе некадашњег манастира Лапушња, недалеко од села Лукова, данас је полупорушена, а некада је била катедрална и седиште епископије.

Црква је зидана на темељима старе цркве манастира Лапушња који се први пут помиње у турском попису из 1455. године. У сачуваном препису ктиторског натписа стоји да су храм подигли: ''Господин  Јован Радул, војвода и господар свих угро-влашких земаља с великим парколабом жупаном Георгијем, при игуману јеромонаху Геласију 1500-1501. године, а живописан при игуману јеромонаху Теодору, трудом и средствима кнеза Богоја, његове госпође Маре и њихове деце 1510. године''.

Црква, основе 20 пута 8,5 метара, саграђена је у облику триконхоса са куполом, троделним олтарским простором и припратом. Олтарска апсида је полукружна као и проскомидија на северној и ђаконикон на јужној, док су певничке апсиде споља петостране. Наос засведен обличастим сводом, подељен је на три неједнака травеја. Изнад средњег травеја који је и навећи подигнута је осмострана купала на коцкастом постољу. Капела, правоугаоне основе, која је била дозидана са јужне стране, сачувана је у остацима.

Остаци живописа су у фрагментима, једва видљиви.

Први тајнописи на камену у Србији пронађени су у Лапушњи. Натписи на камену су из 16. и 17. века и на њима је тзв. тајнописом остало забележено: ''април 1577'', затим ''Писа Орест ђакон от Раванице'' и ''поп Мартирије 1692''.

Остаци сликарства и архитектуре манастира Лапушње конзервирани су 1973. године.

Под заштитом је Закона на основу решења Републичког завода за заштиту споменика културе НР Србије број 408/48 од 19. марта 1948. године. Од 28. јуна 1983. године Лапушња је споменик културе од великог значаја, на основу Одлуке за категорију број 69 (Службени гласник 28/83).