Тимочка буна је почела 20. октобра 1883. године у Кривом Виру и проширила се већ сутрадан на Бољевац, те наредних дана на Сокобању, Књажевац, Зајечар.

     Повод за буну била је апсолутистичка владавина краља Милана Обреновића, Закон о устројству војске који је краљ донео јануара 1883. године, као и распуштање радикалне Скупштине одабране од стране народа, септембра 1883. године. Закон о устројству тј. реформи војске подразумевао је укидање народне и формирање редовне, стајаће војске. Закон, као такав,  није био споран али први корак ка његовом спроводјењу било је одузимање оружја од народа и народне војске, што је довело до побуне, најпре у Лукову где су се почетком октобра мештани села побунили. Иста ситуација поновила се и у Кривом Виру неколико дана касније, због чега су два ескадрона коњице и око 20 чувара јавне безбедности послати у Криви Вир са задатком да, уколико затреба,  силом натерају мештане Кривог Вира и житеље осталих села да предају оружје. Ситуација у Кривом Виру бивала  је све оштрија док 20. октобра није кулминирала. Тога дана у Криви Вир је стигао Живан Никодијевић доводећи са собом сељане из Јабланице и Лукова. Пред кафаном Димитрија Николића – Цинцарина, у којој су били смештени  сејмени, окупило око 500 наоружаних људи из Кривог Вира, Јабланице и Лукова. Наоружана гомила људи, изреволтирана присуством сејмена, била је решена да се сукоби са чуварима реда. Видевши да немају шансе против толиког народа, сејмени су предали оружје. Народ је разграбио оружје и захтевао  да сејмени напусте Криви Вир, што су они и учинили, а за њима је кренула и иследна комисија, задужена за одузимаје оружја. То је  и био велики успех побуњеника - разоружање сејмена, постао је историјски догађај којим се обележава почетак Тимочке буне. 

      Сутрадан, 21. октобра у Бољевац је почео да пристиже народ из околних села, побуна се ширила, прекинута је и телеграфска веза са Зајечаром. Сакупило се око 2000 народних војника. Подстакнути ватреним говором свештеника и бившег посланика Маринка Ивковића, кренули су ка Честобродици где су мештани Кривог Вира већ били улогорени. По наређењу попа Маринка у борбеном логору на Честобродици је организован  одред тзв.''Летећа коњицa'' који је био најбоље организован одред Тимочке буне.  Вође и чланови овог одреда били су млади бољевачки трговци: Добросав Петровић, Петар Антић и Живко Никодијевић. Главни штаб побуњеничке војске налазио се на Стражи код Кривог Вира у колиби Анте Урошевића.

     Буна се 25. октобра проширила и на бањски срез. На челу бањских побуњеника био је Љуба Дидић, а дан касније буна захвата и књажевачки округ са послаником Ацом Станојевићем на челу. У личностима овe тројице предводника: Маринка Ивковића, Љубе Дидића и Аце Станојевића, оличен је цео покрет. Борбе на Честобродици трајале су од 21. до 27. октобра када је Маринкова војска поражена. Стајаћа војска извршила је жесток напад на народ и народне војнике. Војска  Љубе Дидића, такође је поражена  код Бањске клисуре. Након неуспелих борби, вође покрета са својом војском, одлазиле су у Књажевац Аци Станојевићу где је, у новим околностима, био центар целог покрета. Аца Станојевић је из Књажевца даље распоређивао народну војску, али су побуњеници доживели још један слом код Вратарнице. Добросав Петровић са делом своје војске и побуњеницима из Вратарнице, освојио је Краљевицу 29. октобра, али сам напад на Зејчар био је неуспешан, иако је ту било језгро радикалне странке која је позивала људе на побуну.

     По слому покрета 31. октобра, уследило је хватање побуњеника, а још 27. октобра издата је прва потерница за вођама побуњеника у којој су се налазила имена: попа Маринка, попа Милије, Добросава Петровића и учитеља Миленка Првуловића из Кривог Вира. Преки суд који је, иначе, формиран само за сврхе суђења побуњеницима у Тимочкој буни, почео је са радом 4. новембра у Зајечару. У периоду од 4. новембра до 6. децембра, колико је заседао Преки суд, стрељано је 20 побуњеника, од којих је  њих осморо било из Бољевачког среза. Тимочка буна је трагично завршена, али ипак није била без успеха, она је прокрчила пут уласку обичног човека у институције државне власти.